„Izvinite“ i „Žao mi je“
Napokon smo dočekali toplo vreme.I dok se spremam da izađem napolje i udahnem svežeg vazduha,moj komšija mi bušilicom želi dobro jutro.Ajde to sam nekako preživela,ipak idem napolje daleko od te buke.A napolje imam osećaj da sam zalutala u neki paralelni svet.Znam teško je svima,nema posla,a samim tim nema ni para.Ali zar smo zaboravili šta je lepo ponašanje.
Nisam neki moralista,ali bar znam da kažem „Izvinite“ kad nekog slučajno udarim u prolazu ili „Žao mi je“ kad pogrešim. Dok čekam autobus na stanici,primećujem da većina ljudi,jedno drugo gazi,otpadke baca gde stigne,iako je kanta za smeće na dva koraka udaljenosti.I napokon dolazi autobus koji je prepun,gužva, ali moram da uđem,tako da se nekako snalazim i uskačem.Tu već počinje ona borba preživljavanja,tačnije borba za vazduh...Dok mi neko nabija lakat u levi bubreg,počinjem da žalim što sam i izašla na ulicu.Dok počinjem da razmišljam bacam pogled ka jednoj devojčici.Možda ima nekih deset ili jedanaest godina.
Primećujem
da sluša muziku,i gricka suncokret.U tome ne bi bilo ništa loše kad bi te
ljuskice bacala u neki papir,ali one nažalost lete po celom autobosu.I na kraju
završavaju u kosi jedne starije gospođe.Napokon stižem na moju stanicu,nalazim
se sa drugaricom i odlazimo na kafu.Pošto nijednu od nas dve ne drži
mesto,odlučujemo da uzmemo kafu z poneti i sednemo na neku klupicu.Počinjemo sa
pričom,žaljenje na sve i svašta.Dok ustajem shvatam da sam svo vreme sedela u nečijoj žvaci... Sve mogu da razumem i
izdržim,ali žvaku ne mogu...
Posle celog
dana van stana,dolazim ispred zgrade i na ulazu se sudaram sa mojim novim
zgodnim komšijom,posle njegovog „Izvinite...“ shvatam da dan ipak nije
izgubljen... 
E,da komšija iznad je završio sa bušenjem zida....Bar za ovaj dan...