Njeno veličanstvo:LJUBAV

Pošto sam htela da malo odmorim,od svih obaveza koje imam,htela sam da odgledam neki film koji će da me opusti,i tako nađem film „Sex and the City“. Svima vam je poznata radnja i serije i filma,ne moram da objašnjavam radnju.Kad se film završio,krenem da razmišljam o Mr.Big-u,ali ne o liku ili glumcu iz filma,nego o mom Mr.Big...Ja ne bi bila ja kad ne bi krenula sa nepotrebnim razmišljanjem...

Da se ne lažemo,svi imamo nekog na koga nismo baš sto posto imuni.Ma koliko vremena da prođe.Ja trenutno ne znam ništa o njemu,možda je i bolje tako.On je bio neko zbog sam osetila sve ono o čemu sam do tada čitala u knjigama.Bila sam klinka kad sam ga prvi put primetla.Naravno da tada nisam ni pomišljala da će nečega biti među nama ikada.Jer on je bio neko ko mi je tada bio nedostižan.Ko bi pomislio da će jedna zima godinama kasnije da promeni to.

Kad sam počela da radim bila je zima,naravno kako putevi nisu bili očišćeni jer je putare iznenadio sneg u sred Janura,autobus je kasnio.Kad sam već bila ubeđena da ću zakasniti na posao i da ću morati da slušam šeficin monolog pojavio se moj Mr.Big...Stao je ispred mene,spustio prozor na kolima i samo mi rekao:“Uđi,odbaciću te do posla...“. Ušla sam,počeli smo da pričamo o svemu i svačemu.U jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu,kako mu nikad nisam bila bliže.Tako je krenulo sve.Obično bih išla sa njim na posao,ili bi me povezao sa posla.Posle nekog vremena,primetila sam da nije ravnodušan prema meni,znate onaj osećaj kad jednostavno znate da neko oseća nešto prema vama,ali se bojite da nešto uradite,da ne bi prekinuli ono što je tek počelo.

O njemu su kružile razne priče,neko je govorio da je dobar,neko da je loš.Upozoravali su me da mu ne verujem previše,ali nisam slušala nikog,samo sebe.Onda se jednom desilo ono što sam čekala,pao je prvi poljubac.Ne znam ni sada koliko – toliko hladne hlave da objasnim osećaj koji mi je tad prošao telom.Osećala sam da gubim tlo pod nogama,da sam se raspala u hiljadu sutnih delića i ponovo spojila u celinu.Posle toga smo se viđali s’vremena na vreme.Počela sam da se menjam,to sam primetila I ja i ljudi oko mene.A onda je sve nestalo u jednom trenutku.

Šetajući gradom sa drugaricom,videla sam razlog zašto smo se uvek krili.On nije bio samo moj.Ne znam da li me je tad video,nije ni važno.Tad mi se srušio ceo svet.Drugarica,jedina koja je znala sve,samo mi je stegla ruku,tim gestom mi je rekla sve.Stigla sam kući,to veče sam sam plakala kao nikad pre,ali vredelo je... Sutra dan sam se videla sa njim,tad smo zauvek prekinuli sve.Ponekad bi se slučajno sreli,pogledom smo sve govorili jednom drugom.Ne znam gde je sada ni sa kim,ne znam da li ima porodicu ili je još uvek sam.Ne kajem se,da moram sve da uradim opet isto bih uradila.On mi je bio ona lekicja koja nam je svima potrebna.Neko je doživi pre,neko kasnije... Eto šta jedan na izgled bezazleni film može da uradi...

Napokon smo dočekali toplo vreme.I dok se spremam da izađem napolje i udahnem svežeg vazduha,moj komšija mi bušilicom želi dobro jutro.Ajde to sam nekako preživela,ipak idem napolje daleko od te buke.A napolje imam osećaj da sam zalutala u neki paralelni svet.Znam teško je svima,nema posla,a samim tim nema ni para.Ali zar smo zaboravili šta je lepo ponašanje.

Nisam neki moralista,ali bar znam da kažem „Izvinite“ kad nekog slučajno udarim u prolazu ili  „Žao mi je“ kad pogrešim. Dok čekam autobus na stanici,primećujem da većina ljudi,jedno drugo gazi,otpadke baca gde stigne,iako je kanta za smeće na dva koraka udaljenosti.I napokon dolazi autobus koji je prepun,gužva, ali moram da uđem,tako da se nekako snalazim i uskačem.Tu već počinje ona borba preživljavanja,tačnije borba za vazduh...Dok mi neko nabija lakat u levi bubreg,počinjem da žalim što sam i izašla na ulicu.Dok počinjem da razmišljam bacam pogled ka jednoj devojčici.Možda ima nekih deset ili jedanaest godina.

Primećujem da sluša muziku,i gricka suncokret.U tome ne bi bilo ništa loše kad bi te ljuskice bacala u neki papir,ali one nažalost lete po celom autobosu.I na kraju završavaju u kosi jedne starije gospođe.Napokon stižem na moju stanicu,nalazim se sa drugaricom i odlazimo na kafu.Pošto nijednu od nas dve ne drži mesto,odlučujemo da uzmemo kafu z poneti i sednemo na neku klupicu.Počinjemo sa pričom,žaljenje na sve i svašta.Dok ustajem shvatam da sam svo vreme sedela  u nečijoj žvaci... Sve mogu da razumem i izdržim,ali žvaku ne mogu...

Posle celog dana van stana,dolazim ispred zgrade i na ulazu se sudaram sa mojim novim zgodnim komšijom,posle njegovog „Izvinite...“ shvatam da dan ipak nije izgubljen...  E,da komšija iznad je završio sa bušenjem zida....Bar za ovaj dan...